Antihumorističke jedinice

Poput starih dobrih titoističkih vremena, doživljavamo i ovih dana da ljudi budu privođeni ne zbog javno izgovorenih reči, već zbog javno izgovorenog humora. O tome svedoči slučaj Gorana Mirkovića, filmskog kritičara i jednog od autora na sajtu Njuz.net, koji je pod twitter pseudonimom @ClemmRusty tvitnuo nešto što se organima nije dopalo.

“Prvi put imam vezu na daljinu. Prodao sam devojku u belo roblje”, glasio je tvit zbog kojeg je Goran pozvan na informativni razgovor.

Ne želim ni da zamišljam agoniju kroz koju je potrebno proći da bi se policajcima objasnilo šta je aforizam, a šta ironija. Ono što je očigledno je to da policija u Srbiji 2012. godine, kada se polako bude demoni devedesetih, ima vremena da ispituje ljude zbog benignih pisanija na društvenim mrežama, ali nema vremena (ili volje i sposobnosti?) da utvrdi ko već nedeljama po glavnom gradu postavlja bombe i usred bela dana diže u vazduh ljude i predmete.

Očigledno je i da srpska policija nije u stanju da se izbori čak ni sa mnogo manjim pošastima, poput motorista koji svoje besne mašine vode po trotoarima glavnih beogradskih ulica, ali je zato vrlo agilna onda kada treba da maltretira malog, običnog čoveka iza kojeg ne stoji nikakav krupni baja. Jer , takve koji imaju zaleđinu, policija ne sme ni da pogleda, a kamoli pozove na informativni razgovor ili, daleko bilo, uhapsi.

Da li je tvit zaista bio problematičan? Ne, ako imaš bar promil smisla za humor. Niko ozbiljan oko ovakvog tvita/aforizma ne bi pravio frku, osim ako nije pitanje malicioznosti, gluposti ili neke lične frustriranosti. U svakom drugom slučaju, svako normalan bi shvatio da je humor jedini entitet koji ima pravo na političku nekorektnost, te je baš zbog toga često beskrajno zanimljiv. To znaju i Danci, koji oštro brane svoje medije koji su se našli na udaru islamista zbog uvredljive karikature, to znaju Nemci, koji brane svoje satirične listove iako su ismevali Papu Benedikta, ali to ne znaju Srbi, koji su nekako oduvek voleli tu praksu da potkažu Tamo Gde Treba komšiju koji je ispričao nezgodan politički vic.

Uvek smo voleli da potkažemo i prihapsimo one koji laprdaju, oduvek smo se plašili onih koji su reski na jeziku, mnogo više nego onih koji su laki na obaraču ili eksplozivu, jer, valjda metak i bombu možeš da izbegneš, ali nezgodan humor te pogađa gde god da si, naročito ako si ga zaslužio.

Ono što je, na kraju krajeva, ipak utešno je to što se kroz istoriju neprestano pokazivalo da je dobar humor nemoguće ubiti. Loš umire sam od sebe, a dobar preživljava sve. Čak i glupost.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *