Dve stvari koje domaći PR sektor nikako da nauči

Na svoj mejl sam, od kada se bavim novinarstvom, primio bar nekoliko hiljada saopštenja različitih agencija. Od toga se na prste jedne ruke (i možda malo preko) mogu nabrojati ona koja su zaista bila upotrebljiva.

Upotrebljivost saopštenja

Mislim na saopštenja koja su sadržala informacije koje zaista mogu biti upotrebljive i korisne za publiku medija u kojem u tom trenutku radim i na kojima, zašto ne reći, nije potrebno previše intervencija pre objavljivanja.

Da, novinarima koji su večito u stisci sa vremenom je jako važno da ne moraju da na PR saopštenju sat vremena rade gramatičke, pravopisne ili stilske izmene kako bi tekst ličio na nešto iole pristojno za objavljivanje.

Pored toga, dobar deo ljudi iz PR sektora nikako da nauči i to da medije ne zanimaju superlativi o firmi koju zastupaju. Niti publiku. Nisi ti taj koji treba da nam kaže da je tvoj klijent (ili njegov proizvod ili usluga) fantastičan već treba da nam daš nešto konkretno zog čega ćemo mi sami pomisliti da je on fantastičan.

Toga u saopštenjima ovdašnjih PR-ova nema. Umesto toga, pakuje se superlativ na superlativ (zaista mi nikada neće biti jasno odakle ova izvitoperena praksa), a informacija koja se može upotrebiti, nađe se najčešće negde na kraju teksta, tamo gde si stigao (ako stigneš), smoren k’o lajsna posle svih onih samohvalisavih tirada iz prethodnih 16 pasusa.

Ono što je posebno čudi je to što je dosta kadrova u PR sektor došlo upravo iz medija, reč je o bivšim novinarima koji znaju kako sve ovo izgleda i sa „druge strane“ ali se izgleda odmah po dolasku na novo mesto izbrifuju da pišu superlativ-saopštenja.

Saveti

1. Zaobiđite bombastične atribute i prideve, to teško prolazi čak i u reklamerskim listovima koji nemaju veze sa novinarstvom;

2. Informacija. To je ključna reč. Saopštenje mora da sadrži nešto na čemu će se bazirati vest u koju će novinar pretvoriti vaše saopštenje. Saopštenje o kreditnoj bankarskoj liniji pokrenutoj pre pet meseci ili saopštenje da tvoj proizvod i dalje košta onoliko koliko je koštao ranije – nije korisna informacija;

3. Lid. Glava vesti. To je mesto na kojem treba plasirati informaciju, ako je imaš. Dakle, ne u sredini vesti, ne na kraju, već odmah na početku. Nisi na koncertu pa da pola sata dižeš tenziju pre nego što počneš da sviraš. Ako imaš hit, sviraj ga odmah;

4. Pismenost. Ukoliko niste sigurni da li je nešto pravopisno ili stilski ispravno, konsultujte nekoga ko zna. Ili uvek kod sebe držite barem Klajnove „Jezičke nedoumice“. Jer nije lako tući se na dva fronta, superlativi dovoljno umeju da izmore, nemojte dozvoliti da se novinar bori još i sa vašom nepismenošću; Ne zbog novinara, već zbog vas – da saopštenje ne bi završilo u kanti za đubre.

Je l’ možete da objavite…?

Mnogi PR-ovi saopštenja, koja su inicijalno i bila zamišljena kao plasiranje korisnih informacija, pokušavaju da proguraju u medije što besplatnije, a najbolje bi bilo da to bude potpuno besplatno. Kako sam urednik jednog online magazina (www.muskimagazin.com) koji nije baš Ringier, primetio sam da je ova pojava još više izražena u malim medijima.

Dobijamo različita saopštenja, a za sve njih je zajedničko jedno: očekivanja agencija su takva da mi treba da prihvatimo tezu da je reč o nečemu ultrabitnom za naše čitaoce i da bi zato trebalo da bude objavljeno, zato što je to u interesu publike. Ono što ja vidim je da je reč o nečemu što je u interesu klijenta kojeg agencija reklamira, ali nikako ne vidim koji je to opšti interes sadržan u besplatnom reklamiranju nečije komercijalne usluge ili proizvoda? Kod nas u ekipi se često može čuti pitanje poput: „A za čije babe zdravlje bismo mi to radili?“

Da li to što smo relativno mali znači da treba da budemo počastvovani vašim saopštenjem? Izvinite, ali kad hoćemo da čitaoce informišemo o proizvodima ili uslugama koje za njih mogu biti bitne, mi napravimo uporedni pregled onoga što se nalazi na tržištu, uz navedene prednosti i mane za svaki/svaku od njih, pa neka čitalac sam odluči. Mi interes čitalaca, koji mesečno nekoliko stotina hiljada puta posete magazin, shvatamo kao pružanje mogućnosti da odaberu i sami odluče. Ne kao objavljivanje reklamerskih saopštenja koja ne sadrže čak ni dobru informaciju.

Sve ostalo je reklamiranje. Mali magazini su sada na meti jer kod velikih ovakve stvari sve manje prolaze. Kod velikih se znaju tačne tarife, pa izvoli ako želiš. Sa druge strane, mali su verovatno smatrani bezobraznim ukoliko ne žele da besplatno ustupe svoj prostor.

Sve ovo, naravno, ne važi za sva saopštenja. U svakom žitu ima i kukolja, pa među svim tim saopštenjima ima i onih koja zaista jesu bitna za publiku i bilo bi neodgovorno ne proslediti čitaocima takvu informaciju. Takva su, međutim, na nivou incidenta, a bilo bi sjajno kada bi ih bilo više.

Suma sumarum, mnogi PR-ovi u ovoj zemlji treba da nauče da pišu kvalitetnija saopštenja i tretiraju medije sa respektom. U suprotnom, najbolje je da naprave svoje sajtove na kojima mogu da objavljuju šta god žele, onako kako žele, i da svi skupa budemo srećni i zadovoljni.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *