Senzacionalizam naš nasušni

Slučaj ubistva manekenke Vladislave Červenko za srpske medije bio bi još jedno ubistvo poput bilo kojeg drugog proteklih nedelja i meseci. A onda se osumnjičeni Darijan Musić oglasio na svom Facebook profilu, priznao ubistvo, najavio svoje samoubistvo i time naterao mnoge domaće medije da još jednom legnu i dobro se uvaljaju u kaljugu žutila.


Ne svi, naravno, ali dobar deo njih utrkivao se ko će na naslovnim stranama izaći sa što bizarnijim i pikantnijim detaljima i bombastičnijim naslovima, kao da je u pitanju priča o starleti koja se napila, pa upala u septičku jamu, a ne o jednom, a potencijalno i dva ugašena života. 

Takvi mediji se uglavnom u ovakvim situacijama kriju i pravdaju “društvenom ulogom”, koje se doduše nikada ne sete kada treba pokrenuti neku iole ozbiljniju temu, ali je i te kako rabe kada treba da opravdaju svoj tabloidni pristup osetljivim temama kao što je ova.

U ovom slučaju koristila su se sva oprobana “žuta” sredstva, počev od caps lockom ispisanih napomena poput SKANDALOZNO, ŠOKANTNO, DRAMATIČNO, MONSTRUOZNO (Ne svih, navodim ih ilustracije radi), preko izvlačenja najbizarnijih detalja u naslove, pa do korišćenja psovki i uličarskog slenga.

Efekti ovih alata su sledeći:

1. Čitaocu se unapred sugeriše doživljaj informacije prilikom njene recepcije (Ne dozvoljava mu se da sam proceni da li je nešto zaista ŠOKANTNO ili ne);

2. Raspiruju se najniže strasti i porivi i podstiče atmosfera linča (Policija je ta koja treba da uhapsi, a pravosudni organi procesuiraju osumnjičenog. Nisu mediji ti koji imaju pravo da presuđuju i sugerišu čitaocima stav na taj način);

3. Čitaocu se faktički poručuje da nije dovoljno pametan da sam formira stav o temi, pa će medij to učiniti umesto njega;

4. I, naravno, čitanost koja ide u nebesa.

 

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *