A šta su oni nama radili?!

Rečenica iz naslova je, u Srbiji, univerzalno opravdanje za svaku budalaštinu i gnusobu koju napravimo.

„A šta su oni nama radili?!“ je odgovor na svaku krivicu koji bi trebalo da prihvatimo, a koja je posledica nekog našeg činjenja ili nečinjenja. Ta rečenica je poput svojevrsne ugovorne klauzule o odricanju odgovornosti, koja kaže da, šta god mi loše napravili, uvek je neko drugi sigurno napravio nešto gore (ili bar mi uvek mislimo da je to njegovo „loše“ svakako gore od našeg „lošeg“), te samim tim nema pravo da nam bilo šta spočitava.

Ta rečenica automatski znači da mi ne moramo sebi i drugima da objašnjavamo svoje loše postupke i brljotine, jer prvo taj neko treba da objasni svoje pa ćemo, valjda, onda i mi naše da objašnjavamo, ako nas njegovo objašnjenje zadovolji.

Poslednji takav primer je rasističko-nasilna epizoda iz Kruševca koja se, gle čuda, desila na jednoj manifestaciji koja je trebalo da nosi predznak „sportska“. Došli su tu neki Englezi („stoka kolonijalistička“), pa su, kako kažu naši, provocirali, pa su ih naši izmlatili, pa su onda naši koji su navodno došli da navijaju za ove prve naše uzeli da imitiraju majmune, a sve valjda misleći da će time da zajebu i uvrede zle Engleze.

Ono što mene, međutim, više zanima je ono što je usledilo posle. Reagovali su zvaničnici, između ostalih i premijer Velike Britanije Dejvid Kameron, i osudili masovno iskazani rasizam prikazan u Kruševcu. I umesto da ljudi kažu, ok, loše je to, pa koliko smo puta mi, Srbi, bili na meti zbog etničke pripadnosti, ne treba deliti ljude po etnicitetu, religiji, rasi i sve što ide uz to…NE!

Kod nas su najpre krenuli komentari o tome kako Englezi nema šta da pričaju, te oni su kolonijalisti, te šta su oni radili Indijcima, Afrikancima, Sijuksima, Klingoncima, ______________ (dopisati po želji), te oni su govna, te neće oni nama da drže pridike mamicu im i sve to tako.

I svaki put se čudim, nisam još oguglao, kako ovakvi događaji uvek iz ljudi izvuku ono najgore. Pritom ne mislim na one maloumnike koji su na stadionu imitirali majmune, niti na one maloumnike koji su se tukli. Ne, mislim na prosečne ljude, čak i (na prvi pogled) intelektualce, koji su odmah potegli „A šta su oni nama radili?!“ argument. Ili tačnije – „argument“.

Ovakvi događaji izvuku sav onaj inteletualno-moralni talog koji svakodnevnom inhibicijom izgleda potiskujemo praveći se uzornim, civilizovanim građanima, a koji ne možemo da suzdržimo u sebi kada procenimo da je neko (naravno nepravedno) udario na naš sveti nacion.

I pomislim kako tim ljudima, koje sam, na primer, do juče smatrao normalnim i civilizovanim, uopšte ne smeta rasizam u njihovoj najbližoj okolini, kako im ne smetaju nasilje i primitivizam, kako se lako spuste na nivo nedostojan čoveka iz meni nerazumljivih razloga, a sve uz „A šta su oni nama radili?“ krilaticu na usnama.

I bude mi mučno, iskreno. Jer, ljudi, svaki put kada se sakrijete iza te rečenice, vi zapravo dajete legitimitet ološu i ljudskom šljamu koji divlja po Srbiji i nasilje i primitivizam polako ustoličuje kao dominantan i uobičajen način funkcionisanja društva.

Svaki put kada se sakrijete iza te rečenice, vi opravdavate ono što oni rade i šaljete im poruku da je to u redu, da imaju vašu podršku.

Svaki put kada jasno ne osudite nasilje i primitivizam (već težite tome da diskvalifikujete onoga ko vam kaže da to nije u redu), vi ste potapšali po ramenu neko nasilničko đubre koje već sutra iz ko zna kojeg razloga može da uvredi ili povredi vas ili nekog ko vam je blizak.

Živo me zanima kome ćete onda uputiti svoju omiljenu rečenicu, kada budete ostali sami, oči u oči sa njima.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *