Lamentiranje ga neće vratiti

Nije da mi ponekad nije išao na živce svojim slikovitim objašnjenjima i poređenjima. Nije da se ponekad nisam osećao blago intelektualno uvređenim svim tim pričama o ribama i žabama. Ali, to je valjda bilo jedino što je i moglo da me iznervira od njega.

Sve ostalo što je govorio i radio je bilo manje-više smisleno, iako tada neke stvari nisam baš kapirao u onom suštinskom smislu.

Tog dana u 12:25 časova, bio sam u BOŠ-ovom računarskom centru, na 15. spratu Beograđanke, dakle, svega nekoliko stotina metara od žute zgrade u Gepratovoj, odakle su se krvnici spremali da ubiju.

Bio sam zauzet seminarskim radom, ali krajičkom oka sam ipak video da su odjednom skoro svi oko mene otvorili sajt Devedesetdvojke. Jebavajući se s nekom suvoparnom teorijom, na sekund pomislih kako je je B92 sve popularniji i vratih se poslu. Minut ili dva posle toga, prilazi tadašnji administrator računarskog centra, inače dobar prijatelj, i šapatom kaže:

„Jebote, izgleda da su ubili Đinđića!“

Pokušavam da se logujem na Devedesetdvojku, ali je sajt u tom trenutku već pukao od opterećenja pod hiljadama logova i otvaranja stranica.

Iako nisam verovao da je zaista mrtav, iako sam mislio da je samo ranjen i da će se izvući, ipak nisam mogao više ništa da radim. Koncentracija-bosiljak. Nisam imao nikakav poseban simpatizerski odnos prema DS-u i Zoranu Đinđiću do tada (prema DS-u nemam ni danas), iako je umeo često da me zaintrigira svojim javnim nastupima i stavovima. Valjda zbog tog tadašnjeg relativno neutralnog odnosa prema njemu i miljeu iz kojeg dolazi, nisam se, u trenutku saznanja da je na njega pucano, previše potresao, čemu je verovatno doprinela i solidna doza malopre pomenute neverice. Mislim, ko bi uopšte pucao na njega? Da… To je bilo sledeće pitanje koje je verovatno svakome prvo palo na pamet u momentu kada je čuo vest.

Pokupio sam se na brzaka i krenuo iz Beograđanke. Napolju se osećala neka napetost. Ili sam ja tripovao, zato što sam znao šta se desilo, za razliku od gomile ljudi na ulicama koji su bili u pokretu i od kojih većina nije imala pojma (nije ni mogla) da je na premijera upravo izvršen atentat. Možda je zapravo sve bilo sasvim uobičajeno, užurbani Beograd oko podneva. Policija još nije počela da krstari ulicama (ili bar ja nisam video nijednu rotaciju na potezu od Beograđanke do Zelenjaka), bio je lep dan, prolećan, kao stvoren za šetnju, ljubav, hormone i slične stvari…Možda su toj mafiji upravo hormoni i udarili u glavu…kad belo šibne u mozak, svašta može da ti padne na pamet, pa čak i jedna tako suluda ideja poput državnog udara i preuzimanja vlasti. Kao da u ovoj državi žive ovce, a ne ljudi, pa niko ništa neće primetiti. Zato bih, ako ikada budem imao priliku, Zvezdana Jovanovića i Milorada Ulemeka jedino pitao ovo:

„Pa da li ste, jebote, stvarno mislili da će vam to proći?“

Mislim, jeste ova zemlja evropski pandan jebenoj Kambodži, danas još više nego te 2003. godine, ali i dalje ne može neka gomila seljačina koja je u Beograd došla iz pičke materine u rashodovanom Yugu sa napuklom osovinom da ubija koga hoće i da se potom izvuče nekažnjeno.

Neću da lamentiram. Samo sam se setio trenutka kada sam saznao i kada mi je najstrašnije delovala činjenica da su mu razneli grudi na nekoliko stotina metara od mesta na kojem sam ja sedeo. Strašno je to saznanje, a taj strah me danas prati još više, da u ovoj zemlji praktično niko nije bezbedan. Samo nema dovoljno razloga da neko ubije mene ili tebe, jer da ga ima, ludacima ne bi trebalo mnogo da se maše snajpera. To nije toliko stvar pitanja ko sedi u fotelji resornog ministarstva koje bi trebalo da nas zaštiti, koliko je stvar prokletog nacionalnog kolorita koji je oduvek nalagao da je nasilje legitimno sredstvo za uklanjanje kako političkih, tako i svih drugih neprijatelja. Nije da sam neki pacifista, jesam služio civilni vojni rok, ali to ne znači ništa, ali jebem mu mater, ako me slučajno zgaziš, ne moram odmah da ti razbijem nos. Izvini mi se i nastavimo svako svojim putem. Je l’ to baš toliko teško?

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *