Neprijatelji, svuda oko nas

1984_14_eventKreiranje unutrašnjih i spoljnih neprijatelja oduvek je bio jedan od omiljenih mehanizama vladavine autoritarnih vladara. Što više neprijatelja i veštački stvorene tenzije u društvu, to se njime lakše upravlja. Zvuči poznato? 

Nadam se da ovaj post neće doživeti botovsko-medijski odijum kao prethodni :), iako ću se baviti jednom vrlo zanimljivom tendencijom koja je naročito primetna upravo kod vladajućih političara, botova i režimskih medija.

Diksvalifikacija neistomišljenika i optuživanje da su „žuti“ plaćenici koje finansira Mišković ili, u boljem slučaju, Evropa ili Amerika, u poslednje vreme poprima prilično groteskne proporcije.

Svako ko ima bilo kakvu kritičku opasku o radu Vlade Srbije i naročito o radu Aleksandra Vučića, spreman je za takav „odstrel“.

– Imaš nešto protiv Beograda na vodi? Plaća te Mišković!

– Tražiš dodatne informacije o padu helikoptera? Plaća te Mišković!

– Raspituješ se otkud tačno suficit u budžetu i kakve veze dividende Telekoma imaju s tim? Plaća te Mišković!

– Zanima te šta bi sa onim najavljenim auto gigantom u Obrenovcu? Plaća te Mišković!

Politička teorija kaže da autoritarni i totalitarni vlastodržci gotovo po pravilu koriste jedan mehanizam za održanje na vlasti – stalno kreiranje (najčešće imaginarnih) neprijatelja i stalno održavanje tenzije i osećaja ugroženosti kod naroda.

Svojevremeno je Slobodan Milošević je u te svrhe koristio kreiranje spoljnih neprijatelja kako bi sa katastrofalno teškog života preusmerio pažnju naroda u tom pravcu. Dok ti spoljni neprijatelji nisu postali pravi neprijatelji. Svi znamo šta se potom desilo.

Vučić, sa druge strane, ima tu nesreću da deluje u eri interneta, pa ne može baš toliko da igra na kartu spoljnog neprijatelja jer Srbija danas nije toliko zatvorena i izolovana kao Srbija u vreme Miloševića i informacije ipak dopiru do ljudi.

Eventualno se tu i tamo pasivno-agresivno brecne na nekoga iz Brisela ili Vašingtona, sve Boga moleći da oni to ne čuju, kako bi pokazao narodu da je on nezavisan, jak, hrabar i da, eto, niko ne može da mu naređuje.

Zato mnogo više koristi taktiku kreiranja unutrašnjih neprijatelja. U samom vrhu liste su pomenuti Mišković i Demokratska stranka, arhi-neprijatelji vlasti koji, bar sudeći po Vučićevoj paranoji, konstantno rovare i finansiraju sve i svakoga, a sve u cilju rušenja njega sa vlasti.

I za ceo taj njihov galimatijas i njihove odnose nas, građane, u suštini ne treba ni da bude briga. Jedina razlika između vlasti i njenih vajnih neprijatelja (o kojima, btw, ne mislim ništa lepo; eto bar jedne stvari gde se u mišljenju podudaram sa premijerom) je u tome što su ovi drugi godinama uništavali zemlju, a ovi prvi će to tek da čine.

Problem nastaje kada vlast počne da koristi svoje navodne neprijatelje za diksvalifikaciju drugačijeg i/ili kritičkog mišljenja kao takvog.

U kontekstu cenzure, autocenzure i konstantnih pritisaka na medije (koje možemo videti čak i uživo, na gotovo svakoj premijerovoj konferenciji, kada doslovno pobesni na svako pitanje i svakog novinara koji mu nisu po volji), ovakvo ponašanje postaje izuzetno opasno jer na udaru više nisu samo mediji, već i svaki građanin koji misli drugačije.

Dokle takav način razmišljanja ide, možda najbolje ilustruje jedan od transparenata koji smo imali prilike da vidimo na skupu podrške Beogradu na vodi, koji je nedavno održan ispred skupštine Srbije. Transparent kaže: „Vučiću, hapsi ih sve!“

FOTO: Alo.rs

FOTO: Alo.rs

Slučajno ili namerno, tek, ova poruka „spontano“ okupljenih “fanova” Beograda na vodi vrlo dobro pokazuje generalnu tendenciju iskorenjivanje svakog drugačijeg mišljenja, ovim ili onim sredstvima. Videćemo da li će i kada to ludilo preskočiti liniju koja razdvaja trabunjanje sa transparenata od realizacije ovih opasnih ideja u praksi.

Komentari
  1. Nejd

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *