Znam, šefe!

Dejan Stojanović je budala, da se razumemo. I Velja Ilić je budala, što implicira zaključak da je budala udarila na budalu. Ipak, Velja Ilić je nešto veća budala i to iz više razloga.

Prvo, Velja Ilić kao neumorni promoter nasilja, primitivizma i najgorih mogućih manira, kakvi se ne mogu naći ni u najzabitijim krajevima Srbije, nalazi za shodno da priča o tome kako država treba da štiti svoje građane. Valjda njemu deluje sasvim logično da novinari koje je napadao ne ulaze u kategoriju građana ili je ok da država, čiji je on tada bio predstavnik, ima pravo da tuče građane, baš kao što će ih i štititi kad za to bude potrebe.

Dejan je, da se podsetimo, najpre sočno opsovao Velju, usput pojebao mamu Dinkiću i Tadiću (ipak je taj lik fan Čede Jovanovića i smrtno je zaljubljen u Biljanu Srbljanović, treba ga razumeti), a zatim udario Velimira pravo „u operaciju“ (gramatički: u mesto reza). Dubravka Filipovski je uzviknula jedno šarmantno „I-ju!“ i odskočila poput gazele kada na mirnoj vodi pojilišta ugleda odraz gladnog lava, prepustivši svog šefa surovom napadaču, a napadača razjarenim, ali nadasve finim momcima Nove Srbije, daleko im lepa kuća ako su oni NOVA Srbija, ne smem ni da pomislim kako izgleda STARA.

Skočiše junaci, sa Markićevićem na čelu nasrnuše na Dejana Stojadinovića, murkani viču „Ostav! Dobro je!“, ovi viču „Šta je dobro, mamu vam jebem!“, a on viče „Šta je, pičke, dođite!“ „Pičke“ navaljuju sve u šesnaest, odela i kravate im ne smetaju, sudeći po političkoj opredeljenosti, verovatno su jedva i čekali da ih olabave i raspašu se, tuča se podrazumeva, budi to uspomene na stare dane, svadbe i slične hepeninge kada su se kao bubuljičavi klinci tukli zbog pevaljke i para međ njenim bujnim mlečnim žlezdama.

Velja prilazi, hoće da se razračuna sa svojim krvnikom, dželatom koga je poslao režim ne bi li ga zaustavio na munjevitom putu ka tronu Srbije i krevetu Samante Foks, kad ga već Ceca ne jebe ni dva posto, jedan od onih zakravatljenih prilazi i bolećivim glasom govori „Znam, šefe! Znam, šefe!“, nepovezano jeste, ali se vidi da je iz srca, kreće mi suza iz oka, želudac se komeša i konstatujem da Zoran Cvijanović u Poltronu i nije takva šlihtara, vidim da može i bolje (to jest gore), a Velja, iako udaren „u operaciju“ (sada definitivno kontam da to nije bila SAMO operacija, već da su čoveku odstranili kompletan mozak, at least) nasrće na Dejana da vidi „ko ga je poslao“. Policajci uvlače lika u haustor, a neko konstatuje da su pozadi „napravili vrata“, jebem li ga kako to može za tri minuta, to bi i za Mrkonjića bio izazov, a on ionako nema vremena ovih dana, šamara i on narod okolo, no, mladi jastrebovi Veljini i dalje kidišu, šutiraju vrata, al’ se situacija nekako ipak smiruje…

Epilog: Građanin Ilić Velimir traži istragu, van pameti je da njega neko napadne, iako je nekoć i sam udarao novinare, pičkarao policajce, opravdavao rušenje Beograda, vređao koga god je stigao, ali čovek koji umesto obraza ima đon, a umesto mozga skijašku cokulu, očigledno tu ne vidi ama baš nikakvu nelogičnost. Pre nego što je otišao u bolnicu da vida rane junačke, Velja, čovek političar, čovek javne delatnosti, republički poslanik, čovek koji će, daleko bilo, mrdnite dupe sa stolice, možda jednog dana obavljati neku zaista važnu funkciju, reče kako mu je žao što nije poneo utoku da gada liši života, jer je to, je l’ te, sasvim bogougodno i nije nikakav greh. Bog te jeb’o, pa ni Fifti Sent nije tako eksplicitan u iskazivanju svojih gengsta fazona, ali sa gengsta Velimirom, vojvodom od Čačka, ponosnim vlasnikom nejebanih ovaca-nema zajebancije. Imajte to u vidu kad budete izašli na sledeće izbore.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *