Da li vodiš ljubav jednako dobro kao što sviraš bubnjeve?!

Sinoćni Alternativni Rock Festifal (ARF) održan u SKC-u, nametnuo mi je opet neke dileme kojima se normalni ljudi inače ne zamaraju previše, ali ja, eto, sebi mogu da dozvolim taj luksuz i da se zapitam – šta je danas rock u Srbiji, da li uopšte postoji, kakav treba da bude i da li je ikome uopšte potreban? – sve to bez neke naročite pretenzije da dam suvisao odgovor, jer u tome nisu uspeli ni mnogo pametniji ljudi od mene.

 

Zvezde večeri bili su Lira Vega i, u nešto manjoj meri, Nežni Dalibor. Indie/Post Rock zvuk kakav bi se solidno kotirao napolju, a ovde se doživljava kao pretenciozan i prepotentan, bio je dovoljan da privuče ljudi tek da velika sala SKC-a bude „solidno popunjena“, čitaj poluprazna. Ipak, uprkos ne baš ružičastoj slici, na ostrvcima koja su ostaci nečega što je nekada bilo moguće nazvati scenom, danas egzistira gomila bendova, koji su čak i simbolički okupljeni pod nazivom „Nova Srpska Scena“. Dva pomenuta benda, zatim Jarboli, Petrol, Slaptrap, Azil 5, Repetitor, Euforia, Popečitelji, Goribor, Autopark, The Mothership Orchestra i mnogi drugi, sasvim su solidna baza za redefinisanje domaće rock scene i njeno pretvaranje iz atrofirane i polutrule lešine u živo i vitalno telo.

Ipak, s obzirom da se od govana ne pravi pita, tako se ni od Riblje Čorbe, Van Gogh-a, Generacije 5, Yu Grupe, 357, Partibrejkersa ne mogu napraviti dobri bendovi, samim tim ni nova scena. Dok se Riblja Čorba i 357 bave najprizemnijim i najprljavijim šovinizmom, fašistoidnim kreacijama koje se mogu dopasti jedino Vojislavu Koštunici, ološu iz SPC-a, Obrazovcima i ostalom „patriotskom“ šljamu, dotle Zoran „urbani“ Kostić Cane jedne večeri u Agape-u na Studiju B prodaje priče o tome kako je pronašao Boga i svoj duhovni mir, da bi već sledeće večeri na Tašu, u krajnje hrišćanskom i tolerantnom duhu, srao po publici koja sedi na tribinama za vreme koncerta (samo zato što su ljudi želeli da koncert prate, zamislite, sa tribina), iako ga ista ta publika tim kartama koje je te večeri kupila praktično-hlebom ’rani.

Dakle, gomilo izlapelih staraca, vreme je za penziju. Već ste napravili sasvim dovoljno štete svojom muzikom, govorima i kvazi-urbanim foliranjem, tako da je vreme da se povučete. Zbog svega ovoga, novim bendovima je pametnije da polako grade paralelnu scenu i kvalitetnu alternativu pomenutoj gomili poludelih slučajeva i na taj način ih potisnu na najprašnjavije police istorije, tamo gde im je i mesto. Sukob konzervativnog/retrogradnog i progresivnog je više nego očigledan, u Srbiji je uvek tako i bilo, ne samo u muzici, već i na svim ostalim poljima, ali je sada dobar trenutak da se on aktuelizuje baš na muzičkom planu.

Iskreno se nadam da će mi za nekoliko godina biti krajnje čudno što se ljudi lože na Galiju i Neverne Bebe, što 357 snimaju pesmu sa sinom Draganom, što ljudi i dalje luduju za „biserima“ poput Osvajača i Kerbera (Alo, 21.vek, anybody hear?!), što nikome ne smeta da Borislav Đorđević na koncertima članove benda krsti imenima ratnih zločinaca, što se Van Gogh-ove pesme sviraju pod šatorima na svadbama i seoskim vašarima (lepo legne uz svinjski but, kupus salatu i špricer), što Bajagi još niko nije zabranio pristup instrumentima i priboru za pisanje…

Iskreno se nadam da će sve to za nekoliko godina prerasti u čistu naučnu fantastiku, dostojnu najsmelijih pisaca. Možda će se to ostvariti, možda neće, ali sam svakako voljan da prvi stanem u red onih koji žele da primitivizmu pucaju u glavu i podršku daju onima koji rock ne koriste za nazadne, niske i pogrešne ciljeve.

*Rečenicu iz naslova sinoć je uzviknula devojka iz publike, tokom nastupa Nežnog Dalibora. Bolji naslov nisam mogao da poželim.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *