District 9: Oblanda sa mnogo ukusnim filom

Ako ste mislili da je Đilas izvršio najbrutalniju akciju preseljenja rasturivši Karton City, onda se grdno se varate. Siroti vanzemaljci u Johannesburg-u pretrpeli su mnogo nezgodniji tretman, toliko nezgodan da bi se čak i Kandićka i Sonja Biserko samo uhvatile za glavu i odmah potom izvršile ritualno samoubistvo u nemogućnosti da zaštite (ljudska) prava ugnjetenih došljaka.


Priča o Districtu 9 počinje 1982. godine i već na samom startu vam je jasno da možete očekivati sve samo ne tipičan SF blokbaster. Matični brod se parkirao iznad Johannesburg-a, sa njega je otpalo nešto što nikada nije identifikovano, a onda su došljaci iznenada počeli da se razmnožavaju. Bliski susret NAS sa NJIMA nije podrazumevao njihovu superiornost, kako to obično biva. Naprotiv. Oni su kilavi, bolesni, „podređeni“ (to im je i zvaničan naziv u filmu), ne baš preterano inteligentni (ili to ne pokazuju), govore čudnim jezikom koji je vremenom postao razumljiv ljudima, kao što je i naš govor postao razumljiv njima, sve u svemu, iako postoje očigledne indicije da jesu napredni, gledalac to ipak ne primećuje. Nisu mogli da se vrate nazad. 

Ljudi su ih prihvatili i ogradili ih u geto. Do 2001. godine, geto je narastao na 1,8 miliona stanovnika. Haos, bande, međurasna prostitucija, šverc oružja i mačije hrane (koju vanzemaljci neobično vole), izražen rasizam ljudi prema „podređenima“-neki su od elemenata koji na maltene tragikomičan način oslikavaju prvenstveno ljudsku prirodu u njenim ekstremima. Naime, priča o distriktu nije slučajna; District 9 zasnovan je na Districtu 6, stvarnom geto naselju u Cape Town-u, iz kojeg je tokom 70-ih godina prisilno preseljeno čak 60.000 ljudi.

Vanzemaljci su u ovom slučaju personifikacija za crnce koji su tih godina u District-u 6 lutali okolo tražeći hranu u kantama za smeće, umirali od zaraznih bolesti i uživali sve ostale “beneficije” rasističke politike i života u getou po dizajnu nalik onima koje je Hitler otvarao za Jevreje tokom Drugog svetskog rata.

U filmu, za realizaciju preseljenja milionskog življa iz District-a 9 na lokaciju udaljenu 200 kilometara zadužen je smušeni Wikus van de Merve, do tada birokrata, a sada najednom sa vrućim krompirom u šakama-preseliti 1,8 miliona vanzemaljaca daleko od Johannesburg-a, što „dobrovoljno“, što uz upotrebu sile. Lično sam sve vreme očekivao da iza ćoška ispadnu neka Nataša Kandić ili Sonja Biserko da brane prava vanzemaljaca koje zemljani ne baš tako suptilnim metodama ubeđuju da je bolje da odu odatle i sade krompir na drugom mestu ili će zemljani saditi krompir na njihovim grobovima.

Uskoro će, međutim, Wikus biti prinuđen da se nađe na drugoj strani, da se bori protiv ljudi. Prilikom preseljavanja isprskala ga je nepoznata materija posle čega je lagano ali sigurno počeo da mutira i sam se pretvarajući u vanzemaljca. Njegov položaj postaće utoliko složeniji jer će postati jedini čovek koji zahvaljujući primljenom stranom genetskom materijalu može da manipuliše i ultra-moćnim vanzemaljskim oružjem, tako da će mu za petama uskoro biti Multinational United (MNU), privatna vojna organizacija koja je i organizovala preseljenje, ali i nigerijske bande, zvanična vladina policija i sve ono što se spustilo s konca i konopca ne bi li se domoglo moćnog oružja.

Naučna fantastika je u slučaju Districta samo oblanda koja će u bioskope privući praznoglave ljubitelje blokbastera. Ukoliko budem išao u bioskop da odgledam ovaj film, to ću uraditi prvenstveno da bih uživao u rekacijama publike dok bude shvatala da suštinski prisustvuje socio-političkoj drami, pre nego klasičnom SF filmu. Nil Blomkamp i Piter Džekson uspeli su da na prilično elegantan način naprave dovoljno angažovan i slojevit film koji će uspeti da privuče i ljubitelje lake dvosatne zabave, ali i one koji će biti voljni da pročitaju umetnutu poruku. Rasizam i segregacija su uvek aktuelne teme, naročito u zapadnom svetu.

Podsećanje na priču o Districtu 6 na ovako očigledan način može lako uzburkati duhove jer je Južnoafrička Republika i dan-danas poligon za iživljavanje najmračnijih oblika rasističke politike, kako crnaca prema belcima, tako i belaca prema crncima ili pripadnika različitih plemena jednih prema drugima, iako su iste boje kože. Tip rasizma na koji se nailazi, zavisi od dela države ili grada; u Cape Town-u se tačno zna ko gde sme da zalazi, gde su granice za jedne, a gde za druge; kazne za prestup su surove i beskompromisne, a čitavo ovo zamešateljstvo nasleđe je belačke rasističke politike iz pedesetogodišnjeg perioda Aparthejda.

Jedna od tehničkih metoda kojima se autori koriste ne bi li što više prizemljili priču i uneli dovoljno autentičnosti, jesu dugi kadrovi snimani iz ruke, nešto nalik Cloverfildu. Efekat koji je postignut na ovaj način je višestruk: gledalac ima osećaj da se nalazi tik uz aktere priče, među razdrndanim kartonskim favelama i ljudima koji pokušavaju da ubede uspaničene i zbunjene vanzemaljce da potpišu papire o preseljenju.

Drugo, vanzemaljci na ovaj način postaju potpuno realistični (verovatno najbolji specijalni efekti koje sam do sada video) i demaskirani; ni traga onim superiornim bićima zbog čije se najezde ujedinjuje cela planeta, a hrabri Amerikanci stalno moraju da nas spasavaju, bilo da ih predvodi Will Smith ili Bruce Willis. Vanzemaljci su ovde maltene opipljivi i potpuno stvarni, čak mnogo stvarniji od mnogih hibridnih supersonic baba i deda koje svakodnevno viđamo u gradskom prevozu.

Iako ne poentira tako brutalno i efektno kao, recimo, Život Dejvida Gejla, District 9 ima sasvim dovoljno poente ukoliko želite da je vidite. Ukoliko ipak ne nameravate da se previše naprežete, biće vam dovoljno da uživate u vratolomijama robota i ostalih cyber gadgeta kojih u filmu svakako ne manjka.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *