Megadeth?! Opet???

Mustaine se vratio. Jes’ mi je i neko iznenađenje, isto k’o kad bi neko konstatovao da su serije Siniše Pavića sranje. „Ma nemoj?!“ bi bila sasvim prirodna reakcija, ali se Dave toliko puta vraćao da više ne mogu ni da se iznenadim k’o čovek.


No, bilo bi korektno da kažem koju i o albumu. Na Endgame-u Megadeth koristi obrasce sa Rust In Piece-a, uz male dodatke Countdown-a, s tim što Endgame pomenutim albumima ne može da dopre ni do članaka, a o nekim većim dometima da ne govorimo. Potpuno bleda, bezidejna, klišeizirana i dosadna kolekcija thrash pesama, koje će vrlo verovatno zadovoljiti zagrižene trešere u helankama, dubokim najkama i teksas prslucima, ali će se svako ko iole kritički i objektivno posmatra stvari samo slatko nasmejati. 

Mustaine je nekada i umeo da napravi originalne songove, to mu je, u manjoj ili većoj meri, uspevalo sve do Cryptic Writings-a, ali je pad koji je usledio bio spektakularan. Od Risk-a (1999) na ovamo, svaki album je bio sve lošiji i lošiji. Situacija sa Endgame-om je takva da on zasigurno nije najlošiji od loših Megadeth izdanja, ali deluje kao neukusna sprdačina u poređenju sa onom prvom, najplodnijom fazom Megadeth-a.

Za razliku od, recimo, Metallice, koja je uspevala da eksperimentisanjem zaista zađe na nove teritorije (hard rock, country, blues) i napravi zanimljive albume (ma koliko se to konzervativnoj struji fanova ne sviđalo), Megadeth (odnosno, Mustaine, pošto je on jedina konstanta u tom bendu) jednostavno ne ume da eksperimentiše. Šta god da pokuša, Mustaine ne može da se udalji od obrazaca koji su ga proslavili i to je njegov glavni problem; on uporno misli da može da živi na račun stare slave, da može da reciklira ono što je prevaziđeno pre 15 godina (a da to bude zanimljivo publici koja danas može da sluša i jedan Mastodon ili Scar Symmetry, pa zašto bi onda iko slušao izanđali Megadeth) i da kupi naklonost nekih novih klinaca tako što će kao gošću da dovede slatku Kristinu Skabiu iz Lacune Coil.

Ne lezi vraže, tj. Dejve, ne ide to baš tako. Roadrunner možda hoće da plaća izdrkavanja istrošenih metal zvezda, ali sam prilično ubeđen da će ih konačna računica uveriti da je to ipak preskup i prilično besmislen hobi, posle čega će Mustaine dobiti šut kartu. Iskreno me čudi da do sada već nije.

Novi album Megadeth-a je, dakle, još jedan neinventivni trzaj koji bi mogao da bude dopadljiv eventualno nekome ko nikad nije čuo za ovaj bend. Nešto manje od 45 minuta klasičnog Megadeth thrash-a uspeva samo da smori slušaoca, a mene je nateralo da u plejlisti nađem Rust in Peace, ne bih li se podsetio kako je to izgledalo kada je Megadeth bio bend, a ne poligon za egocentrične Mustainove masturbacije na temu „Ja, ja i samo ja, a i posle mene-opet ja“.

Ovako, dok sam slušao Endgame, pred očima mi je promicao zajapureni Mustaine koji svira neke solaže od pre Isusa Hrista, vrh jezika mu viri iz usta, sav je naložen na sebe i svoje najnovije epohalno čedo, a kroz glavu mu sevaju misli: Uh, kako sam odsvirao ovu solažu, kako sam samo zajeban, oni dripci iz Metallice mogu da se jebu, bolje sviram od njih, aha, Kirk, jesi čuo ovo, a, kako sam pokidao, hajde sad da vas vidim, je l’ se kajete što ste me izbacili iz Metallice, naravno da se kajete, i treba, uh, al’ dobro sviram, a još bolje izgledam…“

Dakle, Dave, nemoj više, majke ti. Smorio si.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *