Šovinizam na hip-hop način

Kada mi je prijatelj Đole prosledio snimak Beogradskog sindikata sa koncerta u Moskvi(UPDATE: Video je u međuvremenu sklonjen, ko je i zašto to učinio – nije poznato) na kojem momci zajedno sa publikom skandiraju „Ubij, ubij, ubij Šiptara!“ i “Ubij! Zakolji! Da Šiptar ne postoji!” (uz Đoletov prigodan komentar: „Pocepaj ih na blogu kad ti ponestanu ideje…“), prvo sam pomislio „Koji bolidi, sunce ti!“, ali zapravo uopšte nisam bio iznenađen.


Štaviše, Beogradski sindikat nikada i nije mogao da se okarakteriše kao hip-hop sastav sa bilo kakvim dignitetom i pristojnošću, već samo kao gomila primitivnih beogradskih seljačina koji masovnom ukusu podilaze na najjeftiniji mogući način (Govedina, Divljina…). Prizemni i ogoljeni populizam se u srpskim glavama uvek najlakše primao, a Beogradski sindikat je samo jedan od najsvežijih izdanaka takvog vida komunikacije sa publikom.

Iako su se momci svojevremeno žalili kako „Divljina“ nije shvaćena na pravi način, odnosno da je ta pesma zapravo bila uperena protiv mafijaškog životnog stila na srpski način, ćelavih nabildovanih paramecijuma i botoksiranih kurvetina, koji svi zajedno najčešće obitavaju na makiškoj strani Ade Ciganlije i duž Zemunskog Keja-činjenica je da su upravo takvi oblici egzistencije Divljinu prihvatili kao svoju nezvaničnu himnu. Mogu da razumem to što su se Sindikalci ubili od objašnjavanja da su pogrešno shvaćeni-morali su da se pobrinu da ne izgube podršku prave hip-hop publike koja ih je i uzdigla na poziciju na kojoj su se u tom trenutku nalazili.

Naime, to se pokazalo kao pametna taktika: mafijaši su Divljinu nastavili da slušaju u svojim skupim kolima uživajući u činjenici da su tako lepo i verodostojno opevani, a hoperi su na koncertima i dalje mahali rukama u uverenju da je Divljina još jedna njihova mala pobeda nad „onima“, s tim što je, realno gledano, bilo sve manje razlika (pre svega ideoloških) između njih i onih ćelavih. Za BS, pak, to je bila win-win situacija. I ovde i tamo.

Sledeći highlight vredan pažnje je svakako “Govedina”, pesma koja je podigla solidnu prašinu u javnosti, s obzirom na britak jezik i razračunavanje sa tadašnjim političkim establišmentom, pozicionim i opozicionim. Novine objavljuju tekst Govedine, spot se besomučno vrti na televizijama, svi ih tapšu po ramenu „Svaka vam čast, ala ste ih opleli“…Govedina, međutim, predstavlja samo jedan potpuno oportunistički manifest, sačinjen po principu „Opljuj svakoga i niko te neće dirati, a svima ćeš biti cool“, lirički/jezički efektan, ali suštinski prazan i promašen.

Interesantno je da se nekoliko godina kasnije BS često mogao sresti na kojekakvim manifestacijama u čijoj organizaciji direktno ili indirektno učestvuje Demokratska Stranka Srbije, čije su pojedine funkcionere reperi sa Dorćola tako zdušno pljuvali u Govedini. Ako su do tada i uspevali da balansiraju na žici političke neutralnosti, tada već polako postaje očigledno da Sindikat usmerava svoje kormilo u pravcu šovinističkih političkih stavova, turbo-folk patriotizma i praktikovanja hip-hopa na način na koji Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić praktikuju politiku.

Nastup u Moskvi samo je vrhunac gluposti i definitivna potvrda da je BS svetlosnim godinama daleko od raskida sa političko-životnom filozofijom devedesetih, koketiranja sa dizelaškim šljamom i mafijaškom ikonografijom (za ovo pogledati pod Alal Vera), kao i ocene da ne predstavljaju ništa više do hip-hop verzije Riblje Čorbe.

Skandiranje koje se može čuti i videti na snimku svakako nije neočekivano, ali je prikladnije za političke skupove Obraza i sličnih „organizacija“ nego za hip-hop koncert, no dobro. Na stranu to što se sve dešava u „bratskoj i mitskoj“ zemlji Rusiji, ali u Srbiji smo, sviđalo nam se to ili ne, navikli da se šovinističke frustracije iživljavaju na svakom koraku, od ulica preko fudbalskih stadiona do amfiteatara Pravnog fakulteta.

Sve dok se na pomenutom fakultetu organizuju tribine u čast „pobede“ u Srebrenici“, sve dok Borislav Đorđević na svojim koncertima sebe i članove svog benda krsti imenima ratnih zločinaca, sve dok je legitimno prebijati i ubijati one koji odudaraju od većine i ne uklapaju se u suludi koncept arijevskog nebeskog srpskog naroda, sve dok se govnarima poput Mladena Obradovića i njemu sličnih dozvoljava da javno prete drugima, prekidaju umetničke performanse i promovišu mržnju na 1001 način-ni Beogradski Sindikat neće biti neki veliki problem. Štaviše, oni nisu izuzetak, već pravilo. Veći problem od svih pobrojanih ludaka predstavlja činjenica da smo svi potpuno otupeli na takve stvari i prihvatamo ih kao nešto što je uobičajeno i sasvim normalno.

Zato će Riblja Čorba za nekoliko dana opet rasprodati koncert, zato ljudi opet neće videti problem u Borinim šovinističkim ispadima, zato će Obradović i ostali biti pušteni koliko sutra iz zatvora, zato će i dalje biti onih koji će pokušavati da relativizuju ubistvo Brisa Tatona, zato će i dalje nekažnjeno ubijati novinare i neistomišljenike, zato će se 200.000 ljudi dnevno i dalje zaklinjati u Kurir i Raju Rodića i zato ćemo i dalje biti posmatrani kao divljaci na obodu Evrope. Nije Sindikat kriv, mi smo krivi. Mi smo govna. Oni su samo naša prava mera.

Komentari
  1. Gora
  2. Sasa
    • Miki
  3. ja
  4. samojed

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *