Volite li techno?

Sinoć sam bio na Beck’spirience žurci. Ne bih se kladio koja je po redu, ali na ovoj je zvezda večeri bio nemački DJ Sven Vath, čovek koji je inače na sceni već 30 godina.

 

Iako techno, kao jedan od najzastupljenijih elektronskih muzičkih pravaca nije baš moja „šoljica čaja“ (radije slušam drum ’n’ bass, big beat i glitch), Vath-ov nastup je uspeo da me pokrene, ali i natera da razmislim o nekim stvarima. Najpre da napomenem da je Vath tokom karijere prošao razne faze poput techna, house-a i trance-a, dok bih njegov sinoćni set mogao biti opisan kao minimal techno, sa neznatnim primesama house-a.

Nastup počinje negde oko 01:00. Bez nekih većih odstupanja, Vath satima fura prilično minimalistički, sveden zvuk, prilično tvrd i sirov. Sve se vrti oko ritma, što je, sasvim prirodno, ali ono što je najinteresantnije je činjenica da, čak i ako na žurku, u nekom, da tako kažem, ekstremnom slučaju, dođete preko volje, posle nekoliko minuta uhvatićete sebe kako tapkate nogom, a potom i kako igrate, najčešće onako kako ne biste ni pretpostavili da umete. U takvim momentima setite se teorija zavere vezivanih za techno, prema kojima ritam muzike odgovara ritmu otkucaja srca, te techno na taj način utiče na psiho-fizički sklop slušaoca (priča inače jednako nebulozna koliko i teorija o skrivenim porukama na rock pločama, koje se čuju kada ploču pustite unatrag).

Ukoliko racionalno posmatramo stvari, činjenica je (bar ako stvari posmatram sa striktno subjektivnog aspekta) da techno na slušaoca utiče prvenstveno svojom repetitivnošću i naglašenim ritmom, što rezultira izvesnim blago hipnotičkim dejstvom. Vath je sinoć na momente dizao tenziju na sebi svojstven način, animirao publiku i slično, ali za tako nečim, kad bolje razmislim, i nije bilo potrebe: ljudima bi bilo sasvim ok čak i da je Vath otišao sa scene i ostavio mašine da „voze“. Nije da relativizujem ulogu DJ-a, ali zvuk je ovde ipak primaran i ostvaruje veću interakciju sa publikom, nego sam izvođač.

Dekonstrukcija semplova do najsitnijih detalja, njihovo kombinovanje i redefinisanje, karakteristike su koje unutar jednog naizgled ograničenog muzičkog žanra ipak pružaju more mogućnosti. U krajnjoj liniji, sve zavisi od ličnog afiniteta svakog od nas. Lično me techno zanima više sa fenomenološke strane nego iz pozicije konzumenta, što mi, pak, nije smetalo da se prošle noći dobro provedem.

Činjenica je da svako od nas oseća taj iskonski ritam, onakav kakav su ljudi pre mnogo milenijuma sebi davali udarcima o šuplja debla, kako bi usaglašenije obavljali poslove u polju. Muzika je danas mnogo više, ali baza je ostala ista; ritam uglavnom ostaje potpuno nezavisan od onoga što prelepite preko i služi svojoj osnovnoj svrsi-pokretanju duha i tela. Zato techno muzika, uprkos svojoj prividnoj oskudnosti, jednostavnosti i asketskom konceptu, ipak funkcioniše tako dobro i ima toliko obožavalaca širom planete.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *