Bilo je to u nekoj zemlji ludaka, na brdovitom Balkanu

Srbija je u vanrednom stanju. Prećutnom, nezvaničnom, latentnom vanrednom stanju. Policija je u nedelju na mišiće nekako uspela da se izbori sa vandalima, primitivnom stokom i beskorisnim ološom koji zahvaljujući svojoj beskorisnosti, kao i šteti koju nanosi svim normalnim građanima Srbije i svojoj zemlji, jednostavno ne zaslužuje da postoji.

Ili bar ne zaslužuje da bude na slobodi, već u nekoj lepoj zatvorskoj ili bolničkoj ustanovi specijalnog tipa.

Divljački, životinjski pir, orgijastično zadovoljenje najnižih nagona, političko delovanje najprimitivnijih sredstvima, instruirano i dirigovano iz udobnih fotelja od strane salonskih kvazi-intelektualaca fašističke provenijencije, nastavljeno je i sinoć u Đenovi, samo što je ovog puta imalo šatro sportski prednak.

Dakle, sa svim tim se policija nekako uspeva izboriti, ali je to samo rešavanje trenutnog problema, nečega što se eufemistički naziva „narušavanjem javnog reda i mira“. Ono što policija, a očigledno ni država u celini ne ume da reši, jeste STANJE ugroženosti pristojnog sveta u Srbiji, građana koji su izgubili pravo na svoje gradove, na svoj lični duhovni i telesni integritet, na svoje pravo da budu drugačiji i žive onako kako im se hoće (i da to žive i van svoja četiri zida, uprkos fašističkim pritiscima većine koja bi volela da oni ipak ostanu UNUTRA takvi kakvi su, „devijantni“ i „bolesni“) i na svoje pravo da bez straha prošetaju gradom u nedeljno popodne, jer, recimo, u tom periodu ne žele da poput seljačina koje opravdaju divljanje huligana, sede pred TV-om i na Pinku gledaju Leu Kiš.

A „mladi ljudi“ (tako ih nazivaju Nova Srbija, Olja Bećković, njen tata Matija i drugar mu Dobrica Ćosić, te DSS, Radikalna stranka, Nova srpska politička misao, klerikalna mafija i ostali paramecijumi zadojeni fašizmom „ljotićevskog tipa“) puni pravedničkog besa, revoltirani činjenicom da i oni koji vole drugačije stvari žele da, ako već ne mogu da budu prihvaćeni, a ono bar budu tolerisani, izađu na ulicu i kažu „Hej, mi nismo problem, samo želimo da živimo zajedno u miru i da nam se omoguće neka prava koja trenutno nemamo“.

Ali NE. Za štetu od milion evra načinjenu u nedelju, za neprocenjivu štetu nanetu ionako sjebanom ugledu ove rasturene zemlje, mnogi ne krive one koji su zaista krivi, one koji su bacali kamenice, palili i razbijali u Beogradu, kao ni one koji su sinoć zakucali poslednji ekser u mrtvački kovčeg reprezentacije Srbije, evrointegracije zemlje i šansi da će svet jednog dana MOŽDA početi da nas posmatra kao civilizovan narod, a ne kao divljake sa ruba Evrope; Ne. Oni krive pedere. Oni krive žrtve. Kažu, žrtve su provocirale, one su izazvale agresiju. Pitam se samo da li bi isto tako i silovanu ženu okrivili za silovanje zato što je nosila mini suknju. Jer, zaboga, ona je isprovocirala tog inače dobrog čoveka, isprovocirala ga je da mu se digne kurac, da joj podere tu kratku suknju i silom je pojebe.

Mnogi me ovih dana pitaju, „pa šta si očekivao, sasvim je logično to što se dešava, to se neće promeniti“…ljudi se jednostavno mire sa tim. Čini mi se da se samo par ljudi iz mog okruženja stvarno nervira zbog svega ovoga, čini mi se da tek nekoliko njih kapira ozbiljnost situacije i da samo nekoliko njih to zaista dotiče. Ostali su apatični i ne zanima ih ništa osim njihovih malih bednih života. Nemam ja pravo nikome da serem zbog toga, reći će sad neko, ali znate šta? Zabole me za to. U antičkoj Grčkoj su ljude nezainsteresovane za politiku nazivali IDIOTES. Mislim da nije potreban prevod, kao ni objašnjenje poente. Nemoj samo da se sutradan neko požali kada Koštunica bude predsednik Srbije, a Mladen Obradović njegov Ivica Dačić.

Ono što mi je prethodnih dana bilo gotovo fascinantno je činjenica da su se mnogi iz petnih žila trudili da opravdaju nasilje, pa čak i pljačke koje su se dešavale u Beogradu u nedelju. Pritom ne mislim na Velju Ilića koji priča o kraduckanju i razbijenim prozorima, niti na Bećkovićku i Škaba koji su protiv nasilja, ali ipak razumeju „te mlade ljude“. Ja njih kapiram, svi oni imaju političkih i drugih interesa da brane tu stoku, svako od njih bi verovatno i dete (tuđe, doduše) prodao za „srpsku stvar“ i odbranu „tradicionalnih vrednosti“, naročito ako će to sutradan da bude isplaćeno u novcu ili političkim funkcijama.

Ja ne kapiram obične male ljude, koji od ovoga nemaju nikakvog konkretnog interesa, a brane ih i pokušavaju da relativizuju postupke huliganske bagre, nazivajući to „besom i nezadovoljstvom naroda“. Ja koliko znam, pravi narod je izašao dan pre Parade ponosa i na miran način iskazao svoje protivljenje. Na stranu to što su pojedini odatle i sutradan bili na „branicima otaždbine“ jurišajući na žandare, ali je ipak većina tih ljudi na nesalian način izrazila svoj stav i ja to poštujem. Ali, braniti fašizam, braniti nasilje kao metodu za rešavanje bilo kakvog nesaglasja i nerazumevanja, braniti pljačku, braniti netoleranciju i mržnju-to je ono što je mnogo „bolesnije“ (kako tvrde ti koji brane vandale) od šake jada koja se onomad skupila da prošeta rutom dugom 300 metara.

To je, nažalost, suština problema u ovoj zemlji. To što je sedamdeset odsto funkcionalno nepismenih građana plus još nekih desetak-petnaest odsto koji su skrenuli sa uma ne iz neznanja, već samoinicijativno i iz ubeđenja, spremno da blagonaklono gleda na stvari koje se čak i u rudimentarnoj, najprimitivnijoj podeli dobro-loše nikako ne mogu nazvati dobrim.

Međutim, u Srbiji je loše zapravo dobro. A sezona lova je počela. Počelo je s Kosovom i pederima, a završiće se ko zna gde. Znam samo da ne želim da postanem nenormalan da bih bio normalan u patološkom okruženju. I znam da otpor ludilu postoji, samo ga treba probuditi. Baš kao pre deset godina, kada je prekinuta praksa da 80 odsto ludaka glasa za najluđeg među njima.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *