Kurs engleskog jezika za 7.000 evra

Jedan prijatelj danas je bio na testiranju u jednoj banci srednje veličine. Zaključak je glasio da ne stoji baš najbolje sa engleskim jezikom, koji je jedan od obaveznih uslova, te da treba, da bi dobio posao, da kod njih završi kurs engleskog i dobije sertifikat. Cena – oko 7.000 evra (?!).


I da predupredim odmah pitanja tipa “Jesi li siguran da nisu dinari u pitanju?” – ne, nisu dinari u pitanju. Pitao sam čoveka da mi ponovi cifru jer ni sam nisam verovao u ono što sam čuo.

No, nastavak priče glasi da, čak i ako čovek iskešira te pare i dobije sertifikat, to ne mora da znači da će biti primljen na posao. Reč je o stranoj banci. Na primedbu da on nema toliki novac, dobio je odgovor da “to može malo i da se koriguje”.

Dok sam u neverici slušao priču, obuzeo me je neviđeni bes, a sada se pitam dokle stvarno sežu bezobrazluk, bahatost, koruptivnost i beskrupuloznost u ovoj državi?

Posle studija sam, u potrazi za poslom, poslao biografiju jednoj agenciji za nekretnine koja je tražila agente. Potrebno je, kažu, imati samo telefon i brzi internet, radi se od kuće, sam organizuješ svoje vreme, kontakt sa klijentima, obilazak nekretnina i slično.

Pozovu me, pojavim se na kratkoj prezentaciji, kažu da može dobro da se zaradi, evo mi se svi ubijamo od love, sve zavisi od vas, koliko ste prodorni i koliko radite, toliko ćete i zaraditi i tako te žvake na ivici onog klasičnog sektašenja.

Potrebno je samo, kažu, da završite kod njih kratku obuku kako biste bolje obavljali posao, a to košta tričavih 350 evra. Ta cena uključuje i obuku za korišćenje njihove baze podataka (koja bi, čini mi se, kao alat za rad trebalo valjda da bude besplatna), koja se, kako sam kasnije saznao, sastoji od oglasa pokupljenih okolo na internetu i iz štampanih oglasnika.

Polovinu, rekoše, donesite na sledećem sastanku, a drugu polovinu ćemo vam odbiti od prve zarade. Čekaj malo, pa ja da imam pare za bacanje, ne bih dolazio da sat vremena slušam sranja, a čak i da ih imam, vama ih ne bih dao nikad jer ste govnari koji iskorišćavaju očajne ljude, naplaćujući im ulazak u posao u kojem plata ne postoji već se radi za procenat i u kojem im praktično prodajete mačku u džaku čak i da ne tražite nikakve pare.

Jedina varijanta u kojoj bih vam dao pare, kada bih imao novca za bacanje, je kada bih kupio vašu firmu čisto da omogućim policiji uvid u sve vaše muljavine i sve vas đuture strpam u zatvor na duži period.

Sve u svemu, nekada se to “podmazivanje” vršilo onako direktno, toliko i toliko košta da zaposlim tvog malog Đuru, izvedi me sutra na ručak da dogovorimo detalje i donesi keš, uplate na račun ne primam. Danas su se lihvari i lopuže izveštili pa više ne rade tako otvoreno jajarski, nego su sebe odenuli u skupa poslovna odela, a svoju đubretarsku alavost i pohlepnu prirodu u šatro kurseve, obuke, treninge, sertifikate, nostrifikovane diplome i ostale lepozvučeće i ništaznačeće pičke materine.

Kapiram ja da oni samo lepo koriste rupe u zakonu i praksu koja se negde u belom svetu koristi već dugo, ali nikad neću shvatiti ni prihvatiti takve ljude. To što zakonski nije kažnjivo da budeš đubre koje iskorišćava tuđ nepovoljan položaj, ne znači da treba i da ga iskoristiš. A to što to ipak činiš dokazuje da su poslovna etika i ljudska solidarnost za mnoge samo lekcija koja ili nije bila u programu ili su je namerno preskočili u sumnjivim školama koje su završili.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *