Mir, mir, mir, niko nije kriv!

Sport u Srbiji još jednom je pokazao da je prigodnije pisati njegovo ime sa znacima navoda. Umesto košarkaške lopte, akteri se dobacuju (i gađaju) krivicom i saopštenjima u kojima su svi krivi osim njih samih.

UPOZORENJE: Tekst sadrži i poneku psovku, pa ako ste osetljivi na iste, zatvor’te tab :-)

Sport sam, naročito domaći, odavno prestao da pratim. Davno je prošlo vreme kada sam sa prijateljima voleo da pogledam utakmicu, a jedino što je ostalo je ljubav prema partiji fudbala ili basketa, u retkim prilikama kada se okupi ekipa.

I nikada mi neće biti jasno na čemu danas ljubitelji sporta temelje tu svoju ljubav prema klubovima, naročito onim najvećim i naročito u najpopularnijim sportovima. Jer, srpski sport je odavno, čast izuzecima, postao leglo kriminala i najgoreg ološa, mafije koja ga koristi da opere prljave pare i promašenih huliganskih gnjida kojima su tribine jedino mesto na kojem imaju kakvo-takvo opravdanje za svoje bedno postojanje.

U međuvremenu, kada izbije neki cirkus kao što je prekid finala Kupa Radivoja Koraća u Kragujevcu, gospoda iz klubova licitiraju sa tim ko je kriv, navijači se stavljaju na jednu ili drugu stranu (sa objektivnošću su obično na „Jebi si mater!“), političari i policajci takođe, i sve to tako prerasta u jedan izuzetno mučan scenario koji smo već mnogo puta videli. I svaki put isto: malo se pljuju, pa malo traže krivce, pa malo sazovu neki odbor i pokrenu kampanju protiv nasilja i sve se zaboravi za maksimum pet dana. Do narednih nereda.

A ma koliko se upinjali da pronađu krivca, jedina istina je da su krivi svi u kompletu.

– Uprave klubova zato što se nikada oštro i konkretno nisu ogradile od nasilnika i osudile ono što oni rade; umesto toga, plaćaju huliganima prevoz, oni im sede u odborima i slično. I svi znamo da ta huliganska žgadija dobrim delom vlada klubovima i da uprave ne smeju da pisnu.

– Čović i Vujošević, zato što su bahati likovi koji zajedno nemaju jednu čitavu moždanu ćeliju; zato što danima unazad svojim ponašanjem poručuju onima na tribinama da je legitimno protivniku jebati mater, da l’ verbalno ili fizički, manje je važno, ali bitno je DA SE MOŽE. Lično me apsolutno ne zanima koliko Vujošević ima titula, može da ih ima petsto. Njegove titule za društvo ne znače ništa, njegova bahatost koja se preliva na huligane i odatle na celo društvo znači i te kako. O Čoviću ne treba trošiti reči, nije mi jasno kako jednoj toliko nekredibilnoj i na sto načina sumnjivoj ličnosti neko može uopšte da da javnu funkciju.

– Igrači, zato što se ponašaju isto kao i uprave klubova. Slušam nekog pacera iz Partizana, priča o incidentu, i kaže lik mrtav ladan kako je čuo nekoga iz stručnog štaba Zvezde da nagovara sudije i delegate da prekinu meč. On bi, valjda, igrao, nema veze što okolo lete baklje, stolice i pesnice, možda mu je to izazov. Pa ovnu jedan, kako ti nije palo na pamet da kažeš da nije u redu da nasilnici ugrožavaju normalne navijače koji su došli da na miru pogledaju utakmicu? Kako ti nije palo na pamet da se najebeš mile majke tom ološu zbog kojeg si utakmicu morao da igraš pred praznom halom i zbog kojeg će tvoj klub morati da plati silnu odštetu?

– Publika, zato što nije dovoljno svesna da preseče, da prestane da plaća karte mafijaškim klubovima i počne da ih bojkotuje, pa taman se cela liga ugasila. Pa neka klubovi igraju za svoje uprave i huligane, pošto za bolje i nisu, sve dok se ne izvrši dekriminalizacija sporta u ovoj državi.

Huligane neću ni da pominjem, od njih je ruke digao i Bog na kojeg se tako često pozivaju. Suštinski su potpuno nebitni jer bi svi do jednog mogli da završe u buvari već koliko sutra kada bi postojala volja da se problem reši. Ali očigledno je da takve volje nema, jer je svakoj vlasti potrebna agresivna seoska džukela koja hoće da ujede koga god treba čim je puste s lanca.

FOTO: B92

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *