Srbi i sport: Pobedničke želje i gubitnički mentalitet

Čudna smo mi fela ljudi. Neumereni u svakom smislu. To se naročito dobro vidi u našem odnosu prema sportu. Dok naši pobeđuju, vazdižemo ih k’o svece, kujemo ih u zvezde i kadri bismo bili da im damo sve žensko iz familije do sedmog kolena, da im obeščaste sve rupe koje imaju na telu.


Kad, međutim, počnemo da gubimo, reprezentativce najpre uvaljamo u katran, pa u perje, onda ih bacimo u blato, poseremo se i popišamo po njima i naskočimo koji put, da ih za svaki slučaj sabijemo što dublje u glib sopstvene nemogućnosti da prihvatimo činjenicu da nismo bogom dani i da smo podložni porazu jednako koliko i pobedi.

Po principu „Umeren sam ja u piću, pijem dok se ne userem“, uspehe naših sportista umemo da slavimo dok se svima ne ogade i sportisti i njihove porodice i njihovi kučići i sve vezano za sport. Onda se malo prešaltujemo na srpsku estradu, da odmorimo mozak, pa onda jovo nanovo.

A zašto toliko slavimo? Ili, još bolje, zašto nas porazi tako bole?

Zato što jedino kroz sportiste živimo naš srpski san. San u kojem smo najveći, najmoćniji, najbogatiji, san u kojem smo na vrhu sveta i lupamo packe svima, san u kojem je megalomanija stvarnost, a moćna Srbija sasvim prirodna stvar.

Jer, kada išibamo planetu na teniskom terenu danas ili na košarkaškom nekada, mi instantno zaboravimo sve tabele na kojima se nalazimo na svetskom dnu. Nije bitno što smo najnepismeniji, najsiromašniji, najkoumpiraniji, bitno je da smo jebali majku Amerikancima, Italijanima, Hrvatima i svima ostalima.

Bitno je da se osvetili i da smo im „vratili“. Za sve.

Sport za nas nije samo sport. Sport je za nas prizma kroz koju se prelamaju svi kompleksi, frustracije, lični i nacionalni neuspesi i sveobuhvatna socio-politička impotencija.

Zato svaki poraz doživljavamo kao izmicanje tla pod nogama, kao veleizdaju koja zaslužuje medijski linč i razapinjanje na krst. Jer, kada budemo poraženi (i još važnije, kada budemo poniženi, kao na minulom evropskom košarkaškom prvenstvu), ti sportisti, najuspešniji od nas, na trenutak postanu jedni od nas. Postaju gubitnici. Postaju luzeri baš kao mi što smo, postaju personifikacija i oličenje nas samih, naš odraz u ogledalu, a to je nešto što mnogo mrzimo.

To nikada nećemo izgovoriti, ali ni ne moramo. Pokažemo svaki put kada izgubimo od „tradicionalno neugodnog Azerbejdžana“ ili „Grka koje smo tukli usred Atine“.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *