Zašto kažeš Srbija, a misliš na Beograd?

Beograd se često buni zbog negativnog stava koji ostatak zemlje ima prema njemu. A taj stav nije bez osnova. Poslednji primer je i činjenica da se sa proglašenjem vanrednog stanja čekalo da u Beogradu padne sneg, pa se tek onda poseglo za tom merom.

Iako je dobar deo Srbije danima unazad zavejan ne centimetrima snega, kao što je slučaj u Beogradu, već metrima, državni vrh posegao je za drastičnim merama tek kada je u Beogradu „zabelelo“. A ono što je palo u Beogradu ne može se ni u snu porediti sa količinom snega koji je napadao širom Srbije. Od sveta je odsečeno 70.000 ljudi, ali to nije bilo dovoljno da vanredno stanje, pa samim tim i dodatno angažovanje ljudi i mehanizacije na raščišćavanju snega, bude proglašeno još nekoliko dana ranije.

U svemu tome nije ključna bila čak ni količina snega koja je pala u glavnom gradu, jer smo se nagledali i većih padavina i hladnoće. Ključna je nesposobnost nadležnih da se uhvate u koštac sa prirodnom pojavom sasvim prosečnom u obimu. Tek u ovom momentu raščišćavaju se saobraćajnice prvog prioriteta, posle čega će uslediti „drugi prioritet“. Oni na obodima grada mogu da očekuju čiste ulice tek tamo u aprilu-maju, ako se nastavi ovim tempom.

Za to vreme, u Kuršumliji su helikopterima prebacivali ljude u bolnicu, mnogi su bivali zavejani i po 24 sata negde na putevima, klinci su se pešice probijali kilometrima do škola praveći „prtine“ (staze kroz neugaženi sneg), mnogi ostajali uskraćeni za mogućnost da odu na dijalizu i slično. Nekoliko njih je i umrlo. I sve to nije bilo dovoljno da bude uvedeno vanredno stanje, da se prekine školska nastava i da se uhvatimo u koštac sa problemom.

Tek kad je u Beogradu palo 20 centmetara snega, koji je, je l’ te, silno iznenadio ne samo poslovično zatečene putare, već i EDB i Toplane (te je dobar deo grada ostao bez grejanja tokom celog 4. februara), procenjeno je da su se stekli uslovi za sprovođenje vanrednih mera u celoj zemlji.

Beograd i oni koji žive nisu krivi za to. Međutim, to pokazuje odnos vlasti prema sopstvenoj zemlji i građanima. Javna je tajna da politički, poslovni, kulturni i koji god hoćete establišment ne vidi dalje od sopstvenog nosa i Srbiju poistovećuje sa Beogradom. Srbija je za političare samo broj glasova koje mogu da dobiju ovamo ili onamo, dok je za biznis klasu ona svedena na količinu proizvoda i usluga koje distribuiraju u „pičkama materinama“ severno i južno od Dunava. Oni, doduše, nisu ni dužni da Srbiju posmatraju drugačije, ali vlast jeste.

I sve dok ne budu počeli da ostatak zemlje posmatraju onako kako treba, kao ljude i divne predele koje su urnisali lično oni svojim nemarom, treba ih udarati tamo gde ih najviše boli-uskratiti im glasove. Lišiti ih i te jedne prilike da mrdnu svoju guzicu iz Beograda i vide da u Srbiji postoji i nešto drugo osim Nemanjine i Pionirskog parka.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *