Zemlja pitomih ljudi

Svako malo u Srbiji se desi neki „monstruozan“ i „nezapamćen“ zločin. Momci ubijaju devojke, muževi žene i decu, domaćini svoje porodice i komšije i sve to tako.

Zanemarimo krimose. Govorimo o običnim ljudima. Kvrcne im, kaže, nešto u glavi pobiju sve oko sebe, niko to nije očekivao, bio je tako fin, mrava ne bi zgazio… Kod kuće se nikad tako ne ponaša, osim kad dohvati pušku pa reši da se i tu malo ponaša.

Onda mediji podivljaju. Krv lije u potocima niz papir i piksele, jašu priču dokle god mogu, okrivljuju, pravdaju, sahranjuju, otkopavaju pa ponovo sahranjuju. Tu i tamo pozovu nekog psihologa ili psihijatra (sinonim: Žarko Trebješanin), citiraju dve rečenice o tome kako je društvo sjebano, kako smo imali ratove, kako imamo siromaštvo i kako ćemo tek imati generacije ubica koje stasavaju uz nacionalističko ispiranje mozga i turbo folk estetiku u kojoj je muškarac džentlemen šta god radio, sve dok eventualno malo ne pobije neki narod. Za neke je čak i to dokaz njegove velike ljubavi, džentlemenstva i prejakih osećanja sa kojima nije mogao da izađena kraj.

U slučajevima kada neko potamani pola komšiluka, jbg, verovatno će biti da su to uobičajeni komšijski odnosi u Srbalja, koji u jednom momentu malo eskaliraju. Padne čoveku mrak na oči i eto. Raspravljaju se oko međe 50 godina, pa jeb’o tu poluvekovnu svađu ako bar jedna strana ne okrvavi ruke. Nije srpski, brate.

I tako se mediji jedno tri dana (maksimalno pet) pozabave masakrom u nekom selu, za koje su prvi put čuli upravo zahvaljujući pomenutom masakru, a onda Maji Nikolić ispadne sisa u Velikom bratu ili Ekrem upadne u poljski WC na Farmi i svi zaborave ne samo tog tipa koji je desetkovao svoj komšiluk, nego i činjenicu da neka slična tempirana bomba živi možda i u ulazu pored našeg.

Koga briga za pravi problem, bitno je da izjašemo njegovu manifestaciju, da iscedimo iz nesreće sve što se iscediti može i odbacimo je poput neupotrebljive krpe na đubrište svakodnevice.

I nije to problem medija. To je problem države, koja ignoriše unesrećene ljude, iste one koji će opet u predsedništvo pokušati da ušetaju sa bombom u džepu. Država koja tvrdi da nije bila u ratu ne može da prihvati ni da neko ko sa ratišta vuče ozbiljne psihičke traume treba da bude lečen, da mu se pomogne da ponovo bude koliko-toliko normalan.

Država u kojoj čovek dobije otkaz na radnom mestu na kojem je mesečno dobijao 10 ili 12 hiljada dinara ne može da očekuje da se taj uništeni čovek neće pojaviti na njenim vratima ili vratima svojih komšija, a često i na svojim sopstvenim. Država koju toliko nije briga za njene građane, može da očekuje samo konačno fizičko urušavanje i dezintegraciju. Moralno smo već uništeni, sada se borimo za goli opstanak.

FOTO: Tanjug

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *